Više od 20 godina Fahrudin Fazlić, demobilisani borac, živi bez stuje i vode. Iako je dio svog života posvetio braneći domovinu, danas nema siguran krov nad glavom. Trošna kućica u kojoj stanuje nema normalne uslove za život. Krov prokišnjava. Zidovi hladni, oronuli, nikakvi.. pod isto tako.. Završio bi Fahrudin kuću, ali sa minimalnom penzijom koju ima, može tek da pokrije osnovne životne potrepštine.
“Nisam u redu s mozgom. Izlupan, jadan, čemeran. Šta da vam kažem. Moje stanje je ovakvo. Kakav sam, takav sam“ – priča nam Fahrudin.
Sa suzama u očima, skromni Fahrudin jedva je smogao snage i govoriti o svojim problemima. Bolestan je, a jedina pomoć koju ima u ovim teškim vremenima dolazi od ratnih drugova i komšija. Kako nam pričaju i oni, Fahrudin je dao sebe za ovu domovinu, a uslovi u kojima živi više od 20 godina su katastrofalni.
“On je u takvoj situaciji da više ne može da živi. Nema od čega. Kuća je ko štala. Nema mogućnosti da gradi sebi. Građani pomažu koliko mogu. Sve gradske uprave, kantona, svi su ga zapostavili. I ono njegovo četiri godine što je bio u zemlji i rovovima, svi su ga zaboravili, niko nema namjeru da mu pomogne. Mi smo sad krenuli u akciju da mu pomognemo, da mu napravimo ovo malo kućice, ovo nije kuća, ovo je štala” – kazao je Enes Rekić, Fahrudinov komšija.
A ovdje Fahrudin nema ni wc-a, priča njegov komšija Enes. Bez obzira kakvo vrijeme bilo, on se kupa napolju. Borci su pušteni na nemilost, prepušteni sami sebi, ističe on.
“On legne navečer i ako je kiša probudi se mokar. Ja sam mu dao dva tepiha, kauč. On nema gdje da legne, nema šta da večera. Svim silama radimo da mu pomognemo. Da mu napravimo dvije sobice, kupatilo, da se ima gdje okupat, da ovo malo života što mu je ostalo provede u normalnim uslovima” – priča nam Enes.
Da humanih građana ima, pokazala je i priča demobilisanog borca Kasima Bekića, kojem je požar uništio kuću do temelja, a uz pomoć dobrih ljudi dobio je privremeni smještaj. Golim rukama donosio je materijal za građenje svoje kuće, zbog nepristupačnosti terena u tuzlanskom Kanjonu vlage.
“Odvajao sam od usta. Od onog što sam radio. Kupovao pomalo. Nekad kupim ovo, nekada ono. Tako sam gradio. Desi se požar. Ode sve” – rekao je Kasim Bekić, demobilisani borac.
Svoje živote na raspolaganje za domovinu stavili su i Fahrudin i Kasim. Ista ta država danas im ne daje ništa, kažu oni. Jesu li se oni za ovakvu državu borili?
“Jest. Ali naopako. Ne ide nikako. Jesam li u pravu? Vidiš, sve naopako. Taman krenemo da radimo nešto i ništa. Kako onaj gore kaže” – kaže Fahrudin Fazlić, demobilisani borac.
“Političari… nema ništa od njih.. Slabo skroz gledaju na borce” – ističe Kasim Bekić, demobilisani borac
Fahrudin kaže da se pomirio sa svojom situacijom u kojoj živi više od 20 godina. Rat i ratne traume je preživio. Sve ostalo će proći kaže on, bitno je samo da se ne puca.
“Ne bih želio rata. Ni ja, ni vi ni niko. Ko ga želio, bio mu pred kućom” – priča Fazlić.
Mnogi od nas za Novu godinu poželjeli su pregršt želja, ova skromni ljudi imaju tek jednu.
“Ma nemam želja nikakvih. Jedino to da imam kuću. Ne znam. Da se smjestimo ja i moja porodica eto to, tako” – istakao je Kasim…
Daleko od očiju javnosti, svoje živote demobilisani borci žive u neimaštini. Vlastima su očigledno nebitni. Sami u svom siromaštvu, neki bez struje i vode, godinama unazad ne znaju kako će preživjeti dan koji slijedi. I kako kažu, nada posljednja umire.. hoće li svoje svjetlo na kraju tunela dočekati i oni, pokazat će naredni koraci nadležnih. Zajedno ih čekamo!
