Džemila je u požaru izgubila svog dugogodišnjeg prijatelja Marka, najstarijeg štićenika Doma, koji je imao 97 godina. Kaže da su često pili kafu zajedno i pričali o životu i uspomenama. Tišinu koja je sada ostala u Domu nakon izgubljenih života, Džemila kaže teško podnosi.
„Imala sam prijatelja Marka. On je bio s Husina. Prvi je izgorio u svojoj sobi. Svake sedmice, kad meni donesu nešto, ubace svega i smoki, kao da sam ja dijete, a on nema zube pa ja to sve njemu zapakujem. Imam i prijatelja Rizvu, koji je s njim bio veliki prijatelj. Meni je Marko zaboravio ime, ali Rizi nikad. Zadnji put, prije dva-tri dana, kad je vidio Rizu, zagrlio ga je i rekao: “Što si ti meni lijep! Ti meni svašta doneseš.” Marka smo svi strašno voljeli i često ga obilazili“, kazala je Džemila Mahmuzić, štićenica JU Dom penzionera Tuzla.
Džemila se i sada pita kako je sve preživjela, ali naglašava da su se svi držali zajedno i da ih je to spasilo.
„Jako mi je teško i sada kad se sjetim mogu zaplakati, ali sam prezadovoljna intervencijom i radom naših uposlenika, od čistačice do direktora. Svi su bili na radnom mjestu, iako mnogi nisu morali biti. Znalo se ko je dežurni, ali su svi došli i uključili se. Moj sin, jedinac kojeg imam, i moj brat došli su po mene da me odvedu kući. Rekla sam im: “Neću. Hoću da ostanem sa svojim narodom.”
Tragediju je posmatrao i Esad Zukić, nekadašnji doktor iz Gradačca, koji već pet godina živi u Domu. Kaže da je gledao kroz prozor i nije mogao vjerovati da se požar širi tako brzo. U požaru je izgubio je prijatelja, čovjeka s kojim je svakodnevno igrao šah i dijelio uspomene iz mladosti.
„Ja sam samo vidio kroz prozor proleti nešto ko greda poduga ali žar, ja kontam vatromet, kad ja ustadoh da vidim, a ono cisterne, ulica puna svijeta, svi izašli. Odmah mi je počeo zvoniti telefon svi pitaju šta je, ja kažem ne znam. Ja sam bio prijatelj sa jednim, zaboravim mu ime, Ibrišimović, on je amidžić našeg književnika, a i ovaj je napisao izuzetnu knjigu i ja sam mu pomagao da to malo dođe do drugih“, priča nam Esad.
Bila je tu i Tuzlanka Meliha. Iako polupokretna, bila je među prvima koje su reagovale. Kaže da je u prvi mah mislila da joj se sve priviđa, da nije moguće da vatra guta sprat po sprat. Ipak, skupila je snagu, sišla niz stepenice i pokušala pomoći koliko može.
„Vidim ja oni oodzgo snose, traže vodu, čistačice, servirke. Naš jedan socijalni radnik je skinuo jaknu i rekao mi Meli čuvaj i on je jadnik, srce moje drago, po dvije stepenice preskakao i nosio ljude, na kraju mu je pozlilo. Jedan vatrogasac je nosio i samo pao kod lifta, ja sam na svoja kolica stavila vode i maramice i njega umivala“, kaže nam Meliha Ramadanović, štićenica JU Dom penzionera Tuzla.
Među onima za koje se Tuzlaci posebno interesuju je i Maja Jurčenko, aktivistica koju gotovo svako u Tuzli zna po humanitarnom radu. Tokom noći požara i za nju su mnogi zvali Dom strahujući za njen život. Iz Doma su nam potvrdili da je Majino zdravstveno stanje stabilno.
„Maja je u dobrom stanju, iz naše Službe su rekli da je stabilno, nepromijenjeno je stanje, dakle hvala Bogu nije gore. Mnogi su zaista pitali za nju, a ono što je bitno, na sigurnom je i u stabilnom stanju“, rekao je Admir Muslimović, stručni saradnik za odnose s javnošću JU Dom penzionera Tuzla.
Noć požara u Domu penzionera Tuzla ostavila je neizbrisiv trag u srcima svih koji su preživjeli. Iako je tragedija odnijela živote, priče Džemile, Esada, Melihe i drugih pokazuju snagu zajedništva i ljudskosti u najtežim trenucima.
